photo

О природи Исуса Риста
10 €
  

О природи Исуса Риста

 

У старом једнобоштву србске вере светлост је извор живота и сваког постања, што налази јеванђељску потврду у Светом писму: Бог је светлост (Јован, 1, 3). Свето писмо нам сведочи да је Исус Рист оличење Светлости, што даје за право гностицима који су тврдили да Ристово тело није физичко већ небеско, сагласно старој србској вери и монополној космогонији, где је свет приказан као холограмска представа медија светлости препознатљива по свом најстаријем симболу тачке у кругу.

Догмате и заговорници Ристове вере истичу да је његова природа двострука: божанска и људска (посвећеничка), јер, не постоји ништа у природи или појединачном духу, што није манифестација неиспољеног која се скрива у праизвору хармоније. Али, суштина Ристове вере не може бити његова људска природа, већ само божанска која постоји од почетка света и представља онтолошко питање. Само, што су стару србску веру једнобоштва теоретичари ришћанства из сопственог незнања или зле намере, погрдно назвали “паганизам” изводећи је од србске речи “поган” у значењу нечист, ружећи тиме и саму Ристову религију која је производ тог истог „паганства“ заогрнутог ришћанском догмом и идеологијом.

Ако је данашња Ристова религија формално стара два миленијума, логично питање гласи: Шта постоји пре Риста Богoчовекa? Постоји стара србска вера једнобоштва скривена од профаних, где један Бог (Закон) има мноштво облика. Старо србско једнобоштво је вера (ариј. вара, окружење (просторно и временско) идентична Теслином учењу о светлости која је Праизвор, у коме су све појаве математички строго одређене а физичка реалност се своди на електро магнетно поље познатије као етар (од ариј. ат’ари, ватра) који је избачен из науке гласањем!? Потврду ове једнакости даје и семантика појма Бог, која је једино у србском језику духовни појам! Долази од архаично-србског б’ога, бог, закон, правило или 28 месечевих конака. Значи, Бог је “Закон свих закона”, испољен кроз еталон звезданог канона у биолошком ритму Земље као једна ротација Сунца!

Стара србска вера или хенотеизам такође налази потврде у учењима два највећа посвећеника антике. Први је историјски и рашански посвећеник Сорбеј, алијас Орфеј, свештеник Природе и пасивног или женског принципа светлости који припада циклусном знању србског предања. Други је митски Мојсије кога неки сматрају Сербоном, који слави активан или мушки принцип светлости неиспољеног Огња (Апсолут), из кога све настаје и враћа се у њега. Оба принципа су допуњујућа, али, не могу постојати нити деловати један без другог!

Крај античког доба представља прекид са једнобоштвом старохелмске културе, која се поново појавила у време хуманизма и ренесансе али фалсификована и заоденута у ново идеолошко рухо ришћанске религије (< ариј. лагура, налепити > лат. (re)legare). Сведоци ове тврдње у континуитету постоје још на источном хоризонту Лепенског Вира, а то су упоришне тачке примордијалног циклуса године: две повратнице и две равнодневице Сунца. Оне сведоче о циклусном знању наших предака у неолиту, али, исто тако о Ристовој вери од искона, јер су оне и данас главни празници ришћанства: Божић о краткодневици, Васкрс о пролећној равнодневици, Ивањдан о дугодневици и Госпојине о јесењој равнодневици!

Еусебије из Цесареје који је био биограф цара Стојана, алијас Константина и учесник Никејског сабора бележи, како је Стојан увео народне празнике у ришћанство. О ком се то народу ради, када нема писаних података са Никејског сабора? Да је у питању баш србски народ, сведочи нико други него Католичка енциклопедија, која за савременика Еусебиа, владику Никиту из Ремизијане (Беле Паланке) каже да је он дивље Србе учио ришћанству! Откуда, ту Срби, три века пре “досељавања”? Наравно, Србе овде треба схватити као “дивље” само наративно, јер србска црква је примогена са владичанством у Сирбијуму до 441. године када је премештена у Солун, па затим у Скопље.

Управо је примогеност србске цркве био разлог, зашто је та иста црква дигла велику галаму, када су Гаврил Венцловић и Вук 100 година после њега дали црквене празнике на народном језику. Вечна Истина и Правда “много више воле гладне него сите”, а “елита” је кроз историју увек била полуписмена, јер “угодан живот слаби човеков дух”! Ко хоће да достигне знање, мора да познаје “чобански језик баба Стамене”, јер, то је једини духовни језик на свету који крије циклусно знање, под којим треба разумети примордијалне циклусе.

Све оно, што се односи на Ристова „чуда“: ходање по води, васкрсавање мртвих, партеногенеза… налази се у животописима посвећеника или јогина који су живели пре и после Риста, јер, Дух саображава реалност! Зато је на на улазу у делфијско пророчиште и стајао натпис: Упознај самога себе! Оне, који достигну знање о различитим плановима постојања зовемо посвећеници, а везу међу њима је могуће остварити созерцањем, које је на Истоку познато као јога. Обе речи долазе из аријског или архаично србског језика. Прва је од ариј. сарка, зрака, зрак сунчани > срб. зрцало, рус. зеркало, а друга од јога, спој са истином, старо србски “иго”, јарам, видљив у небеском „игу“ зимске краткодневице када је рођен Богочовек.

Рист је радио и умро за друге, показавши, да тајна дела није у материјалним плодовима рада, већ „дело ради деловања”, јер нам Бог све даје бесплатно. Тиме је Рист остварио идеал „созерцања дела” или карма-јоге (< ариј. карма, дело). Само љубав може да победи самољубље а она проистиче из снаге а не слабости! У својој преданости и љубави према ближњем и божанском оцу, Рист је победио своје самољубље у „созерцању љубави” или бакти-јоги (< ариј. б’актата, бактати, посвећеност). Идеал чистоте телесног живота постиже се ограничавањем себе, што је „созерцање уздржавања” или хата-јога (< ариј. хат’а, моћ деловања, присилити). Субјективно и објективно су два израза за Једно у “созерцању знања” или џнана-јоги (< ариј. џнана, знање), јер унутрашње је једнако спољашњем: Ко у себи пронађе светлост један је с Богом, а само душа која је једна с Богом пије воду бесмртности. „Спољашње” или божанско је могуће повезати са „унутрашњим“ бићем кроз „созерцање светлости” или кундалини-јогу (< ариј. кундала, круг (оличење Змије). Исус Рист је својим деловањем, љубављу, усредсређеношћу, постом и молитвом спојио себе са божанским: Отац и ја једно смо.

Поређење техника самосазнања са онима на Истоку, не треба да брине религиозне чистунце, јер Европа је извозник а не увозник културе како би то хтела владајућа наука. Култура није настала на Истоку, као што ни ришћанство није настало у Палестини већ их је изнедрило Подунавље Хелма, али су фалсификовани и пресељени са идеологијом католичанства и либерализма масонерије. Подунавље Хелма је културни источник света а србска црква примогена, о чему сведочи мезолитски континуитет културе који је прекинут у “Мрачном добу” (5-15 век). Аутографи Старог завета не постоје, а европска “наука” упозната је у време ренесансе са “старим Грцима”, “Јеврејима” и “Римским царством”, који су најобичнија “историографска фантазија”, јер о њима нема оригиналних записа, историјских потврда, нити археолошких налаза!

Осим догме, идеологије, фалсификата, преваре и репресалија, од пресудног значаја за промену апостолске вере је административна реформа, којом је руски патријарх Никон у 17 веку заменио православље као “славу Права” са ортодоксијом у значењу “праве вере”! Најстарији помен апостолског православља је код Николаја Зернова из Руске заграничне цркве, који наводи роумског (“ромејског”) монаха Велизара из петог века, што сведочи о примогености старе вере Срба и Руса. Роумско православље је “слава Права” семантички од ариј. кованице срава, слава, ток + пр√ав, Прав (Праводар), бог Правде који је оличење „звезданог закона“ из кога су створени Јав и Нав вечити који чине Прав.

Рист није имао завичај ни сопствену имовину, па је његова религија наднационална. Ако је то тако, зашто онда Рист мора да буде Јеврејин? Када се помене његово србско порекло, онда “упућени” одмах то прогласе за “гордост” (?), не обазирући се на чињеницу да етнички Јевреји признају своје србско порекло! Па, Рист и не може да буде ништа друго него Србин! Зато је свих 12 апостола и дошло баш у небеску Србију? Јер, Србија је “случајно” библијски рај на Земљи и колевка културе нашег међуледеног доба, где је подигнута прва Ристова црква у Европи! Срби су једини народ који је добровољно примио апостолску веру, и једини који Библију назива именом Свето писмо, па, зашто, онда Рист не би био “наше горе лист”? Поготово, што то подупире и семантика имена Исус од ариј. иша, господар, или Рист од ариј. ришта, име сина праоца човечанства.

На слици Ханса-Мемлинга (1435-94) налази се Рист приказан као крунисани цар са анђелима који певају, а Фоменко је приказао и једну руску икону из 16. века на којој пише “цар Срба”. Нико не говори о Ристу као владару, иако је у самостану св. Андреаса у Фулди код Нирнберга, приказано “коло анђела” са Ристовим владарским обележјем. Јакоб Грим је забележио у 19. веку, да се србско коло све ређе игра у околини Фулде, а Исусов владарски знак је србски крст са оцилима и налази се присутан на раноришћанским иконама (Фоменко, Носовски и Николић)!

Исусова биографија врви од различитости а сви подаци о њему као смртнику потпуно су непоуздани. Религијска догма о Ристовом васкрсењу схвата се буквално, док је црква одбацила апокрифне списе, али је до трећег века неколико пута мењала јеванђеља према својим потребама каже Псеудо- Цесарије. Да ли је Рист син Пиндара сарбатског официра из Стагире, син Теје, алијас Клеопатре и Лесандра Великог или роумски цар Андроник I са женом Маријом Магдаленом, то није од значаја за божанску природу Исуса Риста. Али је од изузетног значаја, тврдња Риста да је сваки човек црква, а нарочито то, што је Рист дошао да донесе знање! Јер, тамо где нема знања нема ни Бога међу људима (народни духовник Венцловић). Ове две јеванђељске поруке апостолске вере, управо сведоче о манипулацији либерално-хуманистичке религије ришћанства. Јер, Божији син је дошао да служи свим људима, али је црква и владајућа “елита” то идеолошки преобликовала да служи само њима! Различити биографски подаци о Исусу Ристу посебно доприносе забуни, а нарочито његов боравак на Истоку. Руски научник и новинар Николај Нотовић написао је крајем 19-ог века биографску књигу “Непознати живот Исуса Христа”, на основу тибетанског списа у коме је дата биографија човека под именом Иса како будисти зову Исуса. Он је проучавао Веде, али је искључен је из школе, зато, што је проповедао једнакост међу људима без обзира на кастинску припадност. Књига је дочекана “на нож”, а противници су уместо контрааргумената употребили увреде и неистине, па је Нотовић ухапшен због дела опасног по “друштво и државу” и прогнан у Сибир.

Постоје бројне књиге које говоре о боравку Исуса у Индији и Средњој Азији, од којих је црква неке забранила, али је посебно интересантна персијска хроника “Раузат-ус-софа” с почетка 15-ог века каже да је Исус био месија, исцелитељ и велики путник под именом Јуз Асаф („вођа очишћених“). Да су му хапсили ученике и да је боравио у средњој Азији. О том боравку детаљније извештава немачки лекар и генетичар Холгер Керстен. Заједно са америчком научницом Сузан Олсон, затражена је дозвола за узимање ДНК узорка из гробнице у Раса Белу и оне из места Муреј у Пакистану, где је по предању била сахрањена Исусова мајка. Оба захтева су одбијена, а Пакистанци су на месту где је гробница Исусове мајке саградили телекомуникациони уређај. Разлози, зашто нико не подржава овакав расплет догађаја су сасвим јасни: ришћанској религији се руши догма о буквалном васкрсењу, док исламу и будизму не одговара да се на тлу Азије стварају нова Ристова светилишта.

Осим, очигледних лажи владајуће науке које се намећу силом и уценама као једина истина, све остало је “произвољно” и “теорија завере”. У ово друго спада и апостолска вера старог србског једнобоштва помирена у светослављу, која је касније заогрнута ришћанском догмом и идеологијом. Преломни моменат је 12. век, када је Бог спуштен “са неба на земљу” а папа проглашен за његовог заменика и стављен изнад Закона. Тиме је укинут божански закон кога се мора придржавати и сам Творац, а озваничено једноумље, уз физичко уклањање и одузимање имовине у циљу остварења интереса цркве и “елите”.

“Најкрвавији пут историје је био пут религије која лажно проповеда љубав и идеологије која лажно проповеда морал”. До 12. века, потпуно је уништено без икаквог трага, старо апостолско православље у Италији, Француској и Британији. “Латинско царство” је пример највеће и јединствене материјалне и духовне пљачке у историји наше цивилизације. Како је за “рајску срећу” потребна послушност уведена је инквизиција као оруђе једноумља. Онда је ислам увежен у Европу, а реформација однела 30 милиона жртава. Затим, следи календарски циркус папске демагогије и попис забрањених књига, па “Француска” и “Руска” револуција, а нама је данас је одређена улога посматрача у завршној фази екуменизма.

Шта нам сведочи след ових историјских догађаја? Да је римокатолицизам уз масонски либерализам, већ вековима дубоко антихришћански укорењен у материјализму хуманистички грабљивог Запада.

 

Слободан М. Филиповић